Pogrebno ruho, gospodin taj, od slame nosi
Što razapet, u dronjcima, već dugo kriv stoji.
Trulež mu kiša spira dok vetar kružni kosi;
Nikog više nema da mu novi kaput skroji.
Dok oblaci crnih ptica iznad polja kruže
Tek poneka od njih tiho sleti mu na rame,
U gluve sate sa njim bi tajno da se druže
Sva čuda onog sveta što izviru iz tame.
I zovu me šapatom da na pir noćni svratim,
Kroz lavirint zlatnog žita staze do njih vode.
Sada bih, da mogu kući, dragoj da se vratim
Ali umorne noge po živom blatu hode.
Bestragija pusta! Ima li joj igde kraja?
Uzalud je bekstvo, svaka molitva i nada.
Strašilo me ćutke gleda, želje svoje zbraja
Da od užasa silnog moj krhki razum strada.
Autor: Ivan Ristić
Advertisements
Fino napisano.
LikeLike