1. Kopile vremena

timeparadox

 

Zašto me svi pitate „Što ne prekineš agoniju i sledeći put prosto ne uđeš u vremeplov“? Je l’ biste vi poželeli da uopšte i nikada niste postojali? Tako sam i mislio.

Dag, moje ovdašnje i ovovremeno drugo ja, sedi na stepeniku i gleda me kroz flašu brendija. Svaki put me pri prvom susretu pogleda direktno u lice i padne na beton vrišteći i pokušavajući da sam sebi iskopa oči. Znam kakav je prizor, dva puta sam se i sam ogrešio i pogledao u lice svojeg drugo ja. I video u deliću sekunde bezbroj sitnih, različitih lica koja se razlivaju u zrake svetlosti i prodiru kroz oči u mozak, kroz lobanju i potiljak i nastavljaju put krivudajući prostorom i vremenom u beskonačnu trodimenzionalnu spiralu dok se ponovo ne poklope sa istočnikom, to jest mojim likom, ili likom mojeg drugog ja, zavisno sa koje strane posmatram. Jesam li rekao bezbroj? Mislio sam na jedno lice umnoženo puta bezbroj. Svaki put.

Samo se kroz flašu možemo bezbedno gledati, i samo tako mogu nazreti deformisano lice karamel boje onog drugog ja. Jedna od retkih stvari koje ne znam je- kako izgledam. Da li me je vreme izdeformisalo, pa su i ove moje same varijacije poprimile nekakav devijantan izgled? I ne želim da znam- od prva dva pogleda licem u lice plašim se i u ogledalo da pogledam.

Sa drugima nemam ovih problema i nemam potrebe da se suočavam licem u lice.

-Ona… ona ne može očima da me vidi!- govori i uzima gutljaj iz flaše. Skrećem pogled. Zvuči tako bedno da bih ga rado odvalio otvorenom šakom preko lica, ipak držim se rutine.

-Ne seri. Prošli ste toliko toga zajedno… uostalom, ona nema nikoga osim tebe.

Zapravo, meni se sere od ovih mojih ljigavih reči, zvučim kao neka tetka koja pokušava da pomiri dvoje hroničnih alkoholičara, od kojih će jedno na vreme umreti od predoziranja heroinom. Bar tu ne moram da intervenišem. Smejem se naglas zbog slučajne igre reči. Dag me pogleda kroz flašu.

-Izbacila me, kurva. Kaže nekakve pare sam ukrao, odakle njoj pare? Ako baš hoćeš da mi pomogneš, daj dvesta evra, to će nas sigurno pomiriti.

Odmahujem glavom na ovaj jadan pokušaj da me zajebe. Gledam na sat, još malo. Nije pitanje da li ću uspeti da ga ubedim. Pitanje je vremena kada će ustati i ući unutra kod Grejs, poneti ovu drugu flašu brendija koju ću mu ponuditi kada se i ona sama nalije toliko da ne uspe da ga odbije, i da se beskonačnost moje loze nastavi.

Jeste li nekada razmišljali šta bi se desilo kada biste se vratili kroz vreme i napumpali neku seljančicu u osamnaestom veku? Verovatno razmišljate kako bi glavni tok vremena poludeo ili bi se podelio na više manjih tokova koji bi nastavili da teku stvarajući beskonačan broj novih univerzuma i daljih vremenskih tokova i tako dalje. Da vam odmah kažem, to su gluposti.

Ne morate me slušati dalje, ali mogu vam reći sledeće: postojim dovoljno dugo, barem kao ovakav entitet kakvog me vidite (ili, ‘ajde, zamišljate) da znam odgovore na mnoga pitanja. I verovali ili ne, najveći šok od svega što sam doznao je ko je zapravo moj otac. Ali to je druga priča. Žao mi je što nemam vremena da vam dam odgovore na sve što vas interesuje o ovoj maloj vasioni u kojoj živimo, jer ne bismo smeli da dozvolimo da se ovo dvoje otruju alkoholom pre nego što izvrše sveti zadatak i podare naslednika, to jest mene, koji će živeti dovoljno dugo da i on sam učini isto a potom nestane pre nego što se ponovo rodi sledeći ja, i tako sve dok ne dođem do godine dve hiljade i osamdesete i vratim se kroz vreme u daleku hiljadu osamsto osamdesetu i započnem svoju lozu.

Stavite miša da trči od tačke A do tačke B, i on će na kraju svog puta stati. Stavite da ga trči u krug i on će trčati… može se reći, do beskonačnosti. Ta beskonačnost koju toliko dugo pokušavate da zamislite dok vam sam mozak ne proključa nije ništa drugo do običnog kruga, koji vam je svuda pred nosom, ali ga posmatrate iz pogrešne perspektive.

Ako mislite da biste vraćanjem kroz vreme uspeli da ispravite greške, po cenu i da stvorite univerzum po vašoj meri a napustite onaj stari, falični, varate se. Prostor, a pogotovo vreme ne trpe takve manipulacije, i čak ih osuđuju na večnu besmislenost, kao što su osudile mene. Jer mojim budalastim uticajem na daleku prošlost kada sam napumpao pomenutu seljančicu iz devetnaestog veka, vreme me je izopštilo iz redovnog toka i zatvorilo me u ovaj prokleti krug života, ili bolje reći životarenja u poluspektralnom obliku, da tu i tamo pomirim oronuli par zaljubljenih i eventualno da se pobrinem da istovremeno ne postoje tri ja… Što u Dagovom slučaju neće biti potrebno, jer će već za nedelju dana otkriti čarobne, ali pogubne moći heroina i iščeznuti pre nego što vidi moje sledeće ja.

-Ako nemaš lovu, je l’ imaš bar još koju flašu ovog sranja? To joj je kao da sam joj došao sa prstenom.

Vreme je.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s