2. Nacionalno Internacionalna Nagrada

time mach

Gledam ga, analiziram, osluškujem, upijam. Moj spas i moja sudbina. Vremeplov. Ta metalna mašina magičnog duha, sastavljena od spojeva čelika i niti sudbina najrazličitijih svesti. Vrhovima prstiju prelazim preko vrata mašine, osećajući svaku njenu poru i žilu. Mora mi pomoći. Nacionalno Internacionalna nagrada je moja!

 

Vreme je neprikosnoveno u svojoj nestabilnosti i funkciji i ja ću to iskoristiti. Dosta je lažnih pesnika, bezmudih junaka i plašljivih heroja. Pisaca koji ne pišu maštom, pesnika koji rimuju srcem. Ne, vreme je za nove pobede i nove grane još neproklijalog semena života. Vreme je da se ne razume razumljivo, a da se shvata neshvatljivo. Vreme je da ostavim iza sebe sve želje, snove i nade i uplovim u neizvesnu moć vremena. Ta mašina, sklopljena sa razlogom… Razlogom razloženim na mnoštvo nesklopljivih delova ima samo jednu bezvremensku svrhu. Da osvojim nagradu

 

Ko sam ja? Crni flamingos na nebeskom svodu. Sintaksa na latinskom u bukvaru. Ratnik bez udova. Prestajem da budem samo jedan broj u nizu i postajem i ostajem – ime. Ime pobednika. Jedinstven i požrtvovan, spreman da se vratim kroz vreme kako bih ispravio nepravdu. Ne trebaju nam romani bez metafora, novele bez ideje, rečenice bez teksta. Ne trebaju nam nezamišljeni čitači koji gutaju stranice umišljenih pisaca skladnog pripovedačkog talenta. Treba nam nova energija, nuklearna prizma prirodnog pečata.

 

Turbulencija se završila, um mi je ushićen dok dolazim sebi od svrsishodnog povratka u prošlost koja čeka na ispisivanje budućnosti. Rukopis se mazi sa mojim šakama znajući da će ovekovečiti vekove koji dolaze. Priznajem samo pobedu, a vera će me voditi kroz trijumfe u prošlosti, sadašnjosti i ljubljenoj budućnosti.

 

Osećam okolinu. Mirišem sebe. Nozdrve se šire poput paunovog perja, tražeći ženku. Drugačiji sam. Svi su isti, osim mene. Koračam. Letim. Ne verujem. Toplo mi je, zatim odmah i hladno. Osetim drhtaj, tečem kao planinska reka. Jebao sam jorgan. Ne, ništa nije san. Samo je hiperventilaciona gravitaciona komora znatno hiperventirala. Udavio sam volan, ništa više. Ni manje.

 

Koraci odjekuju kroz magiju prošlosti koja je postala sadašnjost. Sve je spremno za pijedestal, za slavlje i gradaciju veličanstvenosti. Besprekorne ptice revije lepote slade se voćem večnog užitka. Uživam u njihovom poju dok koraci lebde u prostoru između juče i Nacionalno Internacionalne Nagrade.

 

Tu sam, ali ljudi nisu tu. Tražim ih, preskačem oblutke šećera i gorko peščano kamenje. Ježevi! Uručuju nagradu nekom drugom! Kako!? Masa ljudi ga grli i čestita dok se guram kroz nabubreli šljunak. Staza postaje stranputica postojanja svega što poznajem. Gde sam to pogrešio, nemoguće je. Svaki milimetar mog postojanja je raspršen jednim jedinim pogrešnim korakom. Menjam se, osećam to. Ne pričam kao što sam pričao. Tuge dolaze nezvane. Proklinjem vreme. Dolazi nevreme.

 

Svakim trenutkom vreme mi teče, moj stari neprijatelj u koga sam se uzdao. Sve je izgledalo tako savršeno, ceo plan, ideja raspletena u klupku misli ipak otišla je svojim tokom pravo u crnu rupu… Ne, i dalje mogu sve ispraviti, stići i prestići sve prepreke bačene pred mene i iskoristiti vremeplov da dobijem nagradu koja je moja! Samo je potrebno da ustanem, istresem zvezdanu prašinu sa pantalona poraza i krenem dalje. Kuda? Na samo jedno mesto. On će isto biti tamo, moj sudija, moj dželat, moj večni protivnik. Razum odavno nije svraćao i to se oseti. Jurim ga, trčim, hodam, pa preskačem. Uputio se ka jedinici mog spasenja i vesniku moje kletve. Ne sme stići do vremeplova.

 

Niotkuda, u ruci imam nož. To nije bilo kakav nož, to je moje ja, prirodni produžetak veličanstvenog uda, boga pravde. Blizu, bliže, dalje, najbliže. Moj zamah je udar golfskih struja, svest samog Posejdona. Jedan ubod nije dovoljan, uhvatio se za vrata mog vremeplova, ali nedovoljno jak, nastavljam da ga ubadam, srčano, jako. Zavrti mi se u trenutku, to razum kuca o zaključana vrata uma, ali ne otvaram. Ili… Krv lije i iz mog rukava. Zagledan u tamnu crvenu lokvu pobednika ispred mene, skrećem pogled ka životnoj tečnosti koja me napušta. Ljut sam, gorim, okrećem ga. On, on… On je ja. Kako? Spajamo našu životnu reku u jedno, dok se gledam u ogledalo. Drži moj laureat i brzo šapuće Ninininininin. Nemam više snage da gledam, sklapam oči očekujući tamu, ali svetlost me opija svojom toplinom. Nacionalno Internacionalna Nagrada… Vredi li?

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s