5. Menstrualni ciklus Kraljevića Marka

 

– Pitaš me šta to ovđe radim?  Šta ti radiš, jadna li ti majka? Međ’ govnima, upišan, poderan? Tako li se sad Kosovo brani? Kako da znam na čijoj si strani? Možda si se Turcima verio, verio i Srbstvo izneverio. Ni reč više da govorim neću! Nit’ slovca, nit’ stiha, niti strofe!

A ako već mora da znadeš, tešku bitku i sam sam bojov’o. Turke sretoh, odneo ih đavo. A pre toga ljut boj zapodenuh, sa vilama i sa mađijama, a na kraju i sa sobom samim.

U besedi uvek bejah grozan, stih dobar retko uspeh složit’, ali ako baš istinu ceniš, ima da je bez muke proceniš, iza ovih prostih, grubih reči, nedostojnih onog’ što ću reći. Noć pre boja, junaku je sveta! Rujno vino i rakija ljuta, cele noći, nekoliko puta. Tradicija štovati se mora, sve dok barem ne osvane zora. Kaže popo da Bog tako veli, ko je Marko da drugačije želi. Pijem ja, kad usred tavne noći, neke vile odlučiše doći. Da ih samo na trenutak vide! Duge kose, belo lice, oči… ko u vile, srce da iskoči. Gledam ja u njih, one u mene isto, na pameti nama ništa čisto. Njih tri jedre, a samo jedan ja. Šta ću? Kako ću? Ma sve tri ću! Ne bi Marko nikada cicija. Prilazi mi prva, kose duge, vrata bela i tanana struka, pa govori puna nestašluka:
– Reci Marko, hoćemo li sedeti, zoru čekat’, rujno vino piti ili odmah čaršav navlažiti?
Znaš da Marko retko na šta čeka. Na piće još možda i ponekad, al na vilu ubavu baš nikad! Tako beše i ovoga puta. Odvede me vila Ravijojla, a za njome i vila Zlatana, pa onda i ona treća mala, zaboravih sad, pamet mi stala, u sobicu neku prekoputa. Pa na plahte bele polegoše, slabine mi dobro izoraše. Ravijojla prvo, pa Jovana, pa Zorana, zatim ona mala… Sad si nešto mislim, deset ih bi. Pošto prvo četiri obljubi, i pauzu kratku tad napravih, pa ostalih šest u krevet stavih. Čitavu noć ne obre me sanak.

Kad odjednom, bližio se danak, osetih na maču neka ruka, Milijana ga mrda i kuka:
– Ustaj crni Marko, jadan mi ne bio! Zora stiže, sve nam je bliže, na prozoru će se nasaditi, svašta će nam u besu uraditi!

A ja ništ’ ne čujem, nego mislim kako ću Kosovu poraniti i Murata cara oboriti, oboriti na zemljicu čarnu, pa ga golim prstom rasporiti, od prepona nejakih i sitnih, od prepona pa do tanka vrata. Kad utom kroz prozor nešto prsnu. Gledam dal’ je kamen odbačeni il je tica kakva grabežljiva. Nit je kamen odbačeni, a niti je tica grabežljiva, nego vila na prozoru stoji i ljutitim glasom meni broji:
– Što nijesi Zoru pričekao, sa ovakvom djevom da se budiš mesto da mi sa sestrama bludiš. Ime mi je Zora Samovila, i ja sam za tobom poludila! Kao što je luda svaka žena, od Prilepa pa sve do Prizrena. Kako li je meni sad ćeš saznati! Kraljevića Marka ćeš voleti, Kraljevića nećeš moći videti. A kamo li sa njim ljubav voditi! A od šarca dva, međ’ tvojim nogama, ostaće ti samo onaj jedan, vidovit i šaren, manje vredan!
Krenuh tada da joj odgovorim, kako i bez mađije sebe volim, kad zavitla Zora Samovila iz bujnijeh grudi guju besnu. Kroz prozorče ja hitro iskočih i na vernog Šarkana naskočih, pa krenuh na Kosovo ravno, bez čakšira i košulje bele, samo kalpak na glavi mi osta. Pa nagonim Šarca vidovitog, preko puta, rečice i mosta, preko gustog luga šumovitog. Sa dve ruke oštre grane kidam, trećom Šarca svom silinom šibam,  i govorim lagano i milo:
– Jao Šaro, moje desno krilo, ka Kosovu Polju udri čilo, makar i vrat stameni polomi, al’ vilinu mađiju prelomi. Potkovice ću ti posrebriti, svilom vrat i sapi pokrivati, sto puta ti grivu pročešljati. A ako od čari ne pobegneš, bolje je da odmah mrtav legneš,  nove konje ja ću sebi tražit, konje što se na dve noge kreću, jer za drugo ni valjati neću.
Jezdi Šarac, usta mu se pene. Vili uteče, kletvi ne umače. Udri čarka po leđima Marka! Kalpak mi se na čelo namače, jer je glava u ženskinja manja, dok je mozak, dabome, još manji. A pritom se i Šarac razgali. Kad pogledah dole, šiba fali! Mesto šibe, čupava mekota i od žene rumena sramota.
– Lele Šaro, šta nam je činiti – gol na Šarcu počinjem kukati – Evo mene ko baba naričem. Dal’ junaka za pomoć da vičem? Onog divnog Mrnjavčević Marka? Ne! Ne! Ti si taj Kraljević Marko! – besedim dok mi bistrina vene, pretvara se u um proste žene.
I sa sobom samijem se borim, i pred ciljem ovako si zborim:
– Žena jesam, al ću u boj stati i Muratu kosu počupati. Samo da mi se gaća dočepati.
Ali Turčin, ne bi Turčin bio, kad se ne bi svugde pojavio.

Nasred druma tri Turčina stoje i gledaju golo telo moje. Brci im se čvrsti ukrutili, pa se mome Šarcu zaputili:
– Oj đevojče mlado, konja sjaši, na krilo nam bez stida uzjaši, pa da vidiš kakvijeh sve blaga sakriva međ’ čakširama aga.

– More Turci, jebem li vas slepa, djeva nisam već Marko od Prilepa, boju žurim, krv da vam prolijem, krv prolijem, rod da vam zatirem.
Grohotom se smeje glavni aga, glasno smeje, pa se otkopčava:
–  More Marko, raširi udove!

– More Turci, ništa od jebanja!
– More Marko, raširi udove!
– More Turci, ništa od jebanja!
Kad je meni vika dosadila, siđoh gol sa Šarca vidovita, pak uzimam Turčina za blago i povlačim ga  zemljici čarnoj. Al’ se agi zahvat omilio, pa nit’ beži, nit’ se sablje laća, već se meni polagano vraća, i handžarom udarac uzvraća.
Kada viđoh šta to Turčin smera, u nejaka ga udarih pleća, pa ga stadoh nogom tabanati, tabanati i stomak ravnati. A kada se prašina spustila, spustila i sa puta nestala, od Turčina i njegove trupe, ostadoše samo sablje tupe.
Al’ nevolja tu ne završava, jer ko još ču, jer ko još to vide, da bez gaća neko u boj ide! Nikad Marko lopov nije bio, nit’ je kad na krađu pomislio! Ali kada kraj kućerka stara, ugledah veš ženski kraj bunara, ne zamislih se, nit časih časa, halje na sebe užurbano stavim, sa ciljem da se bojem proslavim. Još i bolje, sve mislim dok jašem, dockan nije da u šator ujašem, šator vel’kog Murata sultana, i bedrima ga sramno objašem, ko Judita što je Holoferna, i visinu mu za glavu skratim, pa ko heroj međ’ Srbe se vratim.
Vrli Šarac polju se primače, sisa moja po licu mi skače. I već kad smo skoro blizu bili, događaj se odigra nemili. Planu stomak kao oganj živi! Nešto toplo po nozi mi mili. Vidim čudo, čudu ne verujem. Dragog Boga vako zapitkujem:

–  Šta se rudi sred Markovih gaća? Dal’ je rana, il je rujno vino.

Ali glas mi u glavi odvraća:

– Rana biti nikako ne može, jer Turku bi oružje od kože. A da vino iz tog mesta curi, odavno bi se Marko propio, propio i u vinu utopio. Nit’ je rana, nit’ je rujno vino, već krvce nit’ jednom mužu fino, Marku uvek mrsko, sad još mrže, mnoge žene odbiše ga drsko, kad ih ova boleština stiže.
I šta sad da radim Orloviću? Jašem danju, jašem i po noću. Dole neku krpu pristavio, pol’ upija, pola Šarcu daje.  Možda bih i tad megdanu stig’o, da ne skliznuh sa Šarčevih leđa, od znoja i mesečnice vlažne, glavu razbih, jedva spasih leđa. Tek sjutra se setih bitke važne, pa poranih u nedelju ranu, u nedelju pre jarkoga sunca, da još kakvog Osmanliju nađem, što mu srce kukavičko kuca, al mrtvake ti ja nađoh mnoge, al Lazarove svi nosiše boje. Sunce svanu, a svanu i meni: Kasno Marko na Kosovo stiže! I tako bi Orloviću Pavle, tako mi svih Mrnjavčevića što istinu nikada ne kriju, tako mi i svetaca sviju, i Boga što svu istinu znade, Boga što mi ovo čojstvo dade, a kunem se i u sunce žarko  – završava  Kraljeviću Marko.
Sve to gleda Orloviću Pavle, pa uz smeha salve, progovara:
– E moj Marko, kukavice sinja! Niko nije mog’o da se nada, da ćeš danas provirit’ iz lada, ali da ćeš bez imalo srama, obučen ko neka lahka dama, ispričati maštariju lažnu, da opravdaš bitku tako važnu, to niko ni pomislio nije. Kao što na um nikom ne pade, da će Miloš sve da nas izdade. Ja ću sada dušu Bogu dati, ali srećom, historija pamti. Džaba što si sav drčan i glasan, džaba što si kao sav opasan. Niti će od tebe junak biti, niti ćeš u pesmi završiti. Zato deder, Kosovko devojko, barem malo vode mi prinesi, jer za ništa drugo i nijesi.

Autor: Indrik